oktobar 9, 2008 at 11:13 pm · Filed under Reci Obijeva
Emocija tako jasna i cista. Pogled tako blistav. Ruka tako nezna. Da je samo jedan momenat vise, da je samo dan malo duzi. Vreme nam je uskraceno, stranputice usamljene, a teznja ka nama sve jaca i jaca. Mozda je poludelo sve oko nas, mozda su se uplasili sto se tako gledamo, ne ne lazemo se, zbilja je tako, zbilja nam se pogledi podudaraju.
Kada koracam pustim hodnicima zdanjem iz 18 veka, osecam da se tlo klima, osecam da se hodnici sire, da se sputavaju na kraju, da se sredinom suzavaju. Da se lagano njisu. Dok koracamo zajedno, crvrstina ih obuzima. Dok za vreme stajanja, suprotnih i paralelnih ulica nema, tisina i sram. Sram tako jak, tako ubedljiv da su nas poceli izbegavati.
Rec, po rec nemamo nista, ja i dan danas tu sa casom u ruci. Primaknem je kad kad usnama, primaknem i odbijem. Tecnost kaplje, sliva se niz bradu, ni obronke napacene debele oziljke, podno podocnjaka teskih za sakriti.
Osamdesete su mi prosle u trazenju. Prosle i nesecam ih se. Izgubilo se tada sve, svest, licnost zelja. Sve se odbacilo i nestalo poput praha na kisi, poput onih prepunih pijaca jeftinih stvari koje planu za sekudu. Tako su i zelje silne koje su se zelele pre toga pogubile u traznjenju.
Devedeste e proklete devedesete unistile su i zelju za zeljama. Unistile su svaki tren bega iz stvarnosti. Tezilo se tada korakom unazad, tezilo se bezanjem ka drugacijem, nije se tako lako uspevalo. Nije se dobijalo tako lako, nismo se ni trudili toliko. Mimoisli smo se tamo na raskrscu, secam se jos i dan danas. Tamo gde je pisalo velikim slovima, ne skrecite ako ste sami.
Danas kad se i seda naviru, sede od umora i traganja, isto je sve. Bez plasta, bez nada tu se na toj raskrsnici opet razilaze mladi .
februar 20, 2008 at 1:40 am · Filed under Reci Obijeva
Pocelo je da lupa, jako, da udara, cuo sam ga u predelu poslednje zile osecaja. Poslednju nit, koja se provlaci kroz moje telo. Koja me jezi i daje neku potporu, neku cudnu ravnotezu da se ostane na mestu, gde mi je i jeste, da ne krenes sa razapnutim krilima ka necemu pa se izgubis u jacini tudjeh daha. Da se ne pretvoris u prah i ne slijes se uz neku letnju kisu ka tlu. Pa padnes na suho tlo, koje je i previse suvo i tvrdo, te se izbubis u moru kapljica koji postepeno natapaju i tlo i tudje oci. A to oko, kao more duboko, to oko kao prostranstvo vedro i milo ko najtanja svila, to oko, kad tvrdocu oseti, samo se sklopi.
A necije druge oci, iako su negde skrivene, imaju onaj isti sjaj, mog utocista, mog krajnog pocetka. Nije ni zrno beline u njemu toliko jasno, koliko je zrak u njima vidljiv, koliko su i tudje oci u njemu vidljive. I da znam da su te oci tu negde ispred mene, i kad trebaju i kad ne trebaju, i kad su tu da su zaista samo tu, a ne samo pogledom veci i cesticama vedrine. Dubine. Sjajnosti. One iste, purpurne jacine i slatke gorcine.
Iako je svaki novi let, kao svaka majka koja svoje cedo odgaja, kao svaka suma koja stabla skuplja u celinu spaja, i kao plavetnilo na karti sveta sto obavija iskrzanim obalama svet, tako je i let po svemu procujnom tezak. Ali nepredvidljiv i osiguran, pre svega u tople ruke nekog, ko ce te kad ti se u visini zamanta, staviti na ruke, ne dajuci da se sletis na zemlju, da osetis tudju tvrdocu, vec da se nadjes u sakama necije topline, izuzev da te u trenutku ne ispusti i ne prodje pored tebe, uzvikujuci: Svako leti svoj poslednji let ! Prolazeci dalje…
februar 17, 2008 at 8:47 pm · Filed under Reci Obijeva
Lepiiii…
Molim?
Kako si?
Dobro a ti?
Dobro,kvala.
A no hvala.
hihihi….
Jbt. kad ti se neko toliko zalepi za srce i dusu, kad ti neko toliko treba u zivotu da ste non stop zajedno, a da ste samo najbolji prijatelji. Samo. Sta ces vise, iako se znamo samo, opet ovo samo, cetiri godine, znamo se najbolje od svih. Najbolje od svih komuniciramo, fali ces mi mlogo. Ko ce samnom u narednom periodu ismejavati ljude na uclici, odmeravati sa ocima kao sve do sada, ko ce praviti face kad komuniciramo sa nekim nepoznatima, a sve onako tajanstveno samo nama poznato. Da nas niko ne moze provaliti. Ko ce piti piwo samnom, i posle povracati. A sve onako opet nama poznato.
Iako imamo istu kameru, iako imamo iste stvari iako volimo iste ljude, slabo da se razlikujemo. Ona je lav a ja jarac, uvek mi ti lavovi nekako prijaju najbolje, u horoskop necu ni da verujem,lazu kad kazu da mi nisu prijatni.
Znamo se cetiri godine od prvog dana kako smo krenuli u isti razred, jbt bili smo jos mali, klinci , uvek se smejemo njenoj ruzicastoj kapi i salu, a ona meni nekim cipelama sa pacijim kljunom i braon kapi. Koliko smo se samo menjali, metemorfoza izvrsili, dana zajedno provodili, smejali, plakali zajedno i to sve samo nama poznato. Bili smo najbolji prijatelji. Bicemo i ostacemo samo sto cemo se malo vise udaljiti, ili mozda malo previse…
…..
Previse je emocija da bi bile na ovakav nacin otrgnute…
Next entries »
